МАНАСТИР УСПЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГРОДИЦЕ У ДАЉ ПЛАНИНИ (ДАЉСКА ВОДИЦА)Адреса: 31 205 Аљмаш. В.д. намесника: архимандрит Мирон (Вучичевић). Број мобилног телефона: +385 99 245 0264. Настанак светишта на извору Добре воде у Даљској Планини иде у саме почетке насељавања Срба на овим просторима. Као најстарија грађевина помиње се чардак изнад извора да би се касније изградила и богомоља која је првобитно била дрвена. Време изградње капеле од чврстог материјала тешко је утврдити због оскудне историјске грађе. Поједини писани извори помињу да се изван насеља код чардака Чаушевац налази црквица код које се народ окупља на празник Рођења пресвете Богородице и на празник Вазнесења пресвете Богородице. Осим наведених празника, помиње се и служба на дан Светог апостола Јуде, када је Планина заветна. Из Повеље, пронађене у рушевинама капеле после Другог светског рата, може се видети да је капелу осветио 1758. године митрополит Павле Ненадовић. Током историје капела је неколико пута рушена и обнављана. Доласком Епископа г. Лукијана на чело васпостављене Епархије осечкопољске и барањске 1991. године, убрзо је покренуто опште уређење манастирског комплекса. Године 2000. обновљен је чардак на Водици, а затим и капела. Подиже се и нови манастирски конак са келијама и великом трпезаријом, извршена је нивелација терена, а откупљено је и 1 ха, 65 ари и 985 метара квадратних земље око манастира. Богато резбарен и позлаћен иконостас са 36 икона, урађен је непосредно по изградњи капеле. О томе сведочи картуша са натписом о сликању олтарске преграде која наводи 28. август 1760. године као датум завршетка радова. Зна се само да су иконе дело значајног придворног сликара Димитрија Бачевића и неког од његових ученика или помоћника. Иако је 1941. године првобитна капела у потпуности срушена, део иконостаса је сачуван у новоподигнутој капели. Екипа стручњака из Покрајинског завода за заштиту споменика културе, која је на подручју захваћеном ратним сукобима 1991-1993. године учествовала у евидентирању и спасавању српске духовне баштине, предала је иконе Галерији Матице српске у Новом Саду. Иконе се данас налазе у музеју Српске правослване цркве у Сремским Карловцима. Чардак на Водици Запис са спољне стране изнад улазних врата потврђује да је чардак подигао патријарх Јосиф Рајачић средином 19. века. У чардаку се налази извор са лековитом водом, а на извору три фреске из 2000. године: Исус са Самарјанком, Преображење Христово и Крштење Христово Осим тога, на самом извору налазе се и три иконе у мермеру такођер из 2000: Свети Николај , Преображење Господње (2000.) и Преподобна мати Параскева (2000.) Чардак је у целости обновљен 2000. године трудом и залагањем епископа осечкопољског и барањског Г. Лукијана о чему сведочи запис на белом мермеру с унутрашње стране, изнад улазних врата. У склопу манастира постоји и звоник који је био срушен током страдања манастира у време НДХ, а који је обновљен заједно са капелом Успења пресвете Богородице 1948. године. Манастирске обитељи Пошто се на даљској Доброј води служило само три пута годишње и то на празнике Рођења и Успења Пресвете Богородице и Преображење Господње, помена о монашком животу у манастиру нема до после Другог светског рата. У манастиру су, углавном, служили локални даљски свештеници и угледни гости. Тек после Другог светског рата образује се сетринство манастира. До 1991. године у манастиру су боравиле: монахиња Параскева (Маликуц) из Кикинде (+1951), монахиња Јефимија (Докић) из Стапара (1949-1959), монахиња Марина (Ромић) из Бихаћа (+1972), монахиња Евдоксија (Кепчија) из Двора на Уни (+1972), монахиња Теодора (Алексић) из Борова (+1993. у манастиру боравила до 1991.) и игуманија Анастасија (Пушић) из Ковиља (+1991). Манастир је 1991. године запустео, а бригу о њему преузела је Црквена општина Даљ. Црквено – народни Сабор о Преображењу Од средине 20-их година прошлог века, оснивањем Православне народне хришћанске заједнице (Богомољачког покрета) у Даљу, празник Преображења Господњег свечано се прославља и у манастиру Даљска водица. Ово место посећивали су многи чувени епископи, свештеници и народ верујући из Срема, Бачке, Барање, Славоније и великог дела централне Србије, међу њима и владика Жички Николај. Највећа окупљања верника после Другог светског рата било је 1950. године. Изасланици Његове Светости Патријарха српског Викентија, као надлежног архијереја, били су епископи горњокарловачки Никанор (Иличић) и викарни Висарион (Костић). Како некада, тако и данас, уочи празника Преображења Господњег у манастиру се окупља велики број верника из Даља и околних места, сви свештеници, студенти и богословска омладина на челу са надлежним Епископом. Игумани - настојатељи 1. настојатељ био је игуман Исаија ( Лукић), крштено име Игор, од 20. аугуста 2004. до 7. фебруара 2011. Рођен је 24. 6. 1978. године у Вуковару. Основну школу завршио је у Негославцима, а 1992. године уписује Богословију Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима. Као ученик петог разреда Богословије, 12. 4. 1997. године, од стране блаженопочившег Епископа Лукијана, прима монашки чин у храму Светог оца Николаја у Сремским Карловцима, добивши монашко име Исаија. У истом храму, 13.4. 1997. године, рукоположен је у чин јерођакона. По завршетку Богословије уписује Духовну академију у Москви, коју завршава 2000. године. Као сабрат Патријаршијског двора у Даљу, 28.12.1997. године, у храму Светог вмч. Димитрија у Даљу рукоположен је у чин јеромонаха. Године 2000. одлази у Грчку на постдипломске студије Теолошког факултета у Солуну. Боравећи у манастиру Свете мученице Теодоре у Солуну, јеромонах Исаија учи грчки језик, богослужи у грчким храмовима и стиче неопходно искуство потребно за касније послање у Цркви. 11.8. 2002. године одликован је чином протосинђела, а по повратку из Грчке, 1. 5. 2004. године, постављен је на дужност душебрижника православних верника у Епархији осечкопољској и барањској. Епископ Лукијан одликовао га је 19. 8. 2004. године чином игумана, са правом ношења напрсног крста. За управитеља манастира Успенија Пресвете Богородице у Даљ Планини постављен је 20. августа 2004. године. по потреби службе, од 1. 12. 2005. до 30. 3. 2006. године, био је администратор Парохија у Пачетину и Маринцима. На дужности игумана остаје до 7. фебруара 2011.године, када добија канонски отпуст за Епархију браничевску. 2. настојатељ - игуман био је архимандрит Герман (Богојевић) од 1. 12. 2012. до 22. 9. 2015. Герман ( Богојевић), крштено име Александар, рођен је 18.3. 1977.године у Вуковару. Основну школу завршио је у Боботи, а 1991. године уписује Богословију Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима. По завршетку богословије уписује Духовну академију у Москви, коју завршава 2001.године. Замонашен је 29. априла 2001. године у манастиру Крка од Епископа далматинског Фотија, добивши монашко име Герман. Рукоположен је у чин јерођакона на Видовдан 2001.године у манастиру Крки, а за јеромонаха 1. јула 2001. За игумана манастира Крке постављен је 2004, а за архимандрита произведен је на Св. арханђела Михајла 2005. године. За све време боравка у братству манастира Крке, обављао је и дужност професора Богословије Света три Јерарха. 1. 12. 2012. године је постављен за старешину манастира Успенија Пресвете Богородице у Даљ Планини где остаје до 22. 9. 2015. године, када добија канонски отпуст за Епархију франкфуртску и све Немачке. 3. настојатељ - игуман Херувим (Ђермановић) од 1.10. 2017. до 10. 6. 2018. По благослову Његовог Преосвештенства Епископа бачког и администратора Епархије осечкопољске и барањске Господина Иринеја, дотадашњи настојатељ манастира Оћестово у Епархији далматинској, високопреподобни игуман Херувим (Ђермановић), током септембра месеца 2017. године, примљен је у свезу клира Епархије осечкопољске и барањске и, са 1. октобром, постављен за настојатеља манастира Успења Пресвете Богородице у Даљској Планини. Игуман Херувим рођен је 30. јула 1987. године у Вуковару. На крштењу је добио име Витомир. Након завршетка Основне школе у Вуковару, по благослову блаженопочившег Епископа осечкопољског и барањског Лукијана, уписао је Богословију Света Три Јерарха у манастиру Крка, као друга послератна генерација ове обновљене школске установе Српске Православне Цркве. По завршетку Богословије, 2006. године, уписао је Православни богословски факултет у Београду, на којем је дипломирао 2011. године. Паралелно са богословским студијама уписао је Филолошки факултет, одсек за Српски језик и књижевност. У току студија, одлучио је да свој живот посвети монашком подвигу и манастирском начину живота. Љубав према манастиру Крка била је одлучујућа за одабир места његовог пострига. На празник Светих бесребреника Козме и Дамјана 2009. године, његов духовни отац Епископ Фотије постризава га у чин мале схиме, и даје му име Херувим, по старцу Херувиму, првом игуману манастира Крка. На дан манастирске славе 2009. године рукоположен је у чин јерођакона, а на празник Светог кнеза Лазара 2010. године у чин јеромонаха. У школској 2010/11. години постављен је за професора у Богословији Света Три Јерарха, у којој је, поред тога, имао задужења управника интерната, главног васпитача, библиотекара и духовника Богословије. Током рада у Богословији додатно се посветио богословском научном раду, посебно изучавајући евхаристијско богословље кападокијских отаца. Између осталих активности у Епархији далматинској, игуман Херувим је годинама узимао активно учешће у реализацији емисије Реч Православља, на Хрватском радију Книн. Године 2013, по благослову Епископа Фотија, свој монашки подвиг наставио је у новоформираном манастиру Свете великомученице Недеље у Оћестову. У том периоду, уз Божију помоћ и духовно руководство Владике Фотија, у овој светињи се формира манастирско братство и активни богослужбени живот. Успешно се изводе радови на обнови манастирског комплекса. А заједно са братством манастира, формира се манастирска економија, која је била једна од основа за изградњу манастира. У ту сврху, као настојатељ манастира Оћестово. Одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске православне цркве, 9. маја 2018. године, игуман Херувим је изабран за епископа осечкопољског и барањског. Сабрат манастира манастира Даљска водица био је Јован (Станојевић), крштено име Радослав, од 2003. до 2018. године. Протосинђел Јован Станојевић рођен је 28. 6. 1979. године у Вуковару као треће дете оца Душана и мајке Боје, рођене Миловановић. Основну школу је завршио 1994. године у Борову, а аутомеханичарски занат 1997. године у Вуковару. 1998. године, са благословом Његовог Преосвештенства блажене успомене Епископа осечко-пољског и барањског Лукијана, уписао се у Богословију Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима коју је завршио 2004. године. 16. 9. 2000. године надлежни Епископ Лукијан замонашио га је у чин мале схиме, а 17. 9. 2000. године исти епископ га је рукоположио у чин јерођакона. С благословом епископа Лукијана јерођакон Јован је од 2004. до 2009. године студирао богословље на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. По окончању основних студија, са благословом надлежног епископа Лукијана, јерођакон Јован је боравио од јесени 2009. до пролећа 2011. године на Грчком православном богословском факултету Часни крст у Бостону у САД, на којем је завршио мастер студије. Од маја до јула 2011. похађао је курс немачког језика на Институту за источне цркве у Регенсбургу у Немачкој. Од октобра 2011. до јуна 2012. године похађао је и успешно окончао курс савременог грчког језикау у Солуну у Грчкој. У јуну 2012. године уписао се на докторске студије на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Од јуна до септембра 2012. године похађа курсеве немачког језика на Гетеовом институту у Швебиш Халу у Немачкој, а затим од октобра до марта следеће године борави у Београду и отпочиње истраживања у оквиру докторских студија. У сагласности и са препоруком професора Предрага Драгутиновића, јерођакон Јован одлази као гостујући студент на Институт за текстолошка новозаветна истраживања у Минстер у Немачкој, на којем је са одређеним прекидима боравио до августа 2016. године. 2014. године надлежни епископ Лукијан рукоположио га је у чин јеромонаха и одликовао га чином протосинђела. Од октобра 2016. године протосинђел Јован је докторанд Универзитета у Вуперталу у Немачкој. |
|